Dragan Mance

26.09.1962. – 03.09.1985.

---

Živeo je kratko, a ipak postao takva ličnost, da su mu klicali navijači i voleli ga svi istinski ljubitelji fudbala. Zračio je nekom čudesnom snagom, svojstvenom samo ljudima predodređenim za veliku scenu i najzapaženija ostvarenja. Dragan Mance nije oduševljavao samo igrom, golovima, silovitim prodorima. Znao je on i više od toga. Da pokrene ceo tim, podigne gledaoce na noge, da sve to stopi u jednu celinu i stvori takvu atmosferu na stadionu, da bi mu na tome pozavideli i mnogi iskusniji, renomiraniji i bolji asovi! Jednostavno rečeno – bio je stvoren za vođu, idola onih koji dolaze na utakmice. Jurišao je brzo, munjevito ka protivničkom golu, a isto tako je i živeo. U vremenu kada nema trenutaka za predah, on je nekako istovremeno bio i fudbaler i momak, željan da svuda stigne, bude uvek tamo gde je veselo, gde je mladost svojim raskošnim čarima pokazivala sve lepote modernog doba. Mladi i daroviti novinar Branislav Kovač latio se nimalo lakog posla, da miljenika, poklonika sporta, predstavi u takvom svetlu kako su ga oni zamišljali i voleli. Jer, svako ima svoj ugao gledanja, neko je kod Manceta cenio šut i neustrašivost, drugi opet, šarm i silinu akcija, bilo je i onih koji su u njemu videli ˝fudbalskog Džemsa Dina˝. Naravno, u takvoj situaciji, a dok su još uvek sveže rane, posle njegove tragične smrti – valjalo je oprezno, sa puno mere i istančanog ukusa za jedno ovakvo štivo, pristupiti takvom poslu. Koliko je autor u tome uspeo ostaje da čitaoci sami procene, ali je činjenica da je, u našoj ne mnogo bogatoj sportskoj izdavačkoj delatnosti, ova priča o Draganu Manceu nešto što sigurno ostaje kao dokument o tek započetoj i nesrećno završenoj karijeri jednog fudbalskog dragulja, kao i večno sećanje na rasnog centarfora i izuzetno dragog i simpatičnog mladića. Naravno, biće i onih čija su zapažanja drugačija, pa bi, da su oni govorili ili pisali o Manceu, imali svoj prilaz, ponešto dodali ili oduzeli – svejedno. No, Branislav Kovač je išao svojim putem, vođen osnovnom idejom da o njemu treba istaći i ono što se znalo, da se ne bi zaboravilo, a istovremeno, kroz sećanja drugova, bliskih prijatelja, samih igrača Partizana, dodati i niz pojedinosti nepoznatih široj javnosti. A možda je, upravo, sve dato u onoj kratkoj rečenici Momčila Vukotića, izrečenoj na prvu vest da je Mance poginuo: „Taman kad je trebalo da počne da živi, njegov se život ugasio…“ U stvari o Draganu Manceu je tek trebalo da se govori i piše. A ostala je samo uspomena na jednu blistavo započetu karijeru vedrog, primernog mladića, dobrog sportiste i druga. Zapisao ju je, upravo u ovoj knjizi, Branislav Kovač, da bi je otrgao od zaborava. Ako uopšte Mance može ikada da bude zaboravljen …  

Marko MARKOVIĆ